Klupko nije nastao kada je osnovana
firma. Klupko je nastajao generacijama.

Ljubica – koreni jedne priče

Rođena i odrasla u Ravnoj Reci, Ljubica je pripadala generaciji žena koje nisu imale lak život,
ali su svojom snagom, radom i istrajnošću gradile porodicu i stvarale temelje za generacije koje
dolaze.

Kao samohrana majka sama je podizala svoje dve ćerke. U vremenu punom izazova i
odricanja, uspela je da im pruži ono što je smatrala najvažnijim. Ne bogatstvo, ne imovinu i ne
lagodan život, već vrednosti koje su ih pratile kroz ceo život.

To su bile lekcije koje su se učile svakog dana, kroz lični primer i način života.

Ljubica je pletenje naučila od svoje majke, kao što su generacije žena pre nje učile od svojih
majki. U to vreme ručni rad nije bio hobi niti zanimacija. Bio je sastavni deo svakodnevnog
života. Znalo se kako se vuna šiša, pere, priprema i prede. Znalo se kako se postavlja razboj,
kako se tkaju ćilimi i kako se plete ono što je porodici bilo potrebno.

Ta znanja nisu postojala u knjigama. Nisu se učila na kursevima. Prenosila su se
posmatranjem, strpljenjem i godinama provedenim uz majke, bake i starije žene porodice.

Ljubica je bila jedna od žena koje su čuvale ta znanja i prenosile ih dalje. Ono što je naučila od
svoje majke prenela je Dobrinki, a Dobrinka je kasnije prenela Vukosavi. Tako je nastao lanac
znanja i vrednosti koji traje generacijama.

Možda nije mogla da zna da će jednog dana upravo to nasleđe postati deo priče o Klupku. Ali
ono što je ostavila iza sebe mnogo je veće od jednog zanata ili veštine.

Ostavila je primer kako se kroz život prolazi dostojanstveno, kako se porodica čuva radom i
ljubavlju i kako se ono najvrednije prenosi sa generacije na generaciju.

Danas, kada govorimo o počecima naše priče, govorimo o Ljubici. Jer svaka priča ima svoje
korene, a naši koreni počinju upravo sa njom.

Dobrinka – žena od koje je sve počelo

Dobrinka, majka Vukosave Dimić, osnivačice Klupka, zauzima posebno mesto u priči o našem
brendu. Bez nje, ova priča verovatno nikada ne bi bila ispričana.

Rođena u Ravnoj Reci, živela je u Urmanici i Vranju. Pletenje je naučila od svoje majke Ljubice,
kao što su generacije žena pre nje učile od svojih majki. U to vreme ručni rad nije bio hobi niti
zanimacija za slobodno vreme. Bio je deo svakodnevnog života, deo tradicije i deo porodičnog
nasleđa koje se prenosilo sa kolena na koleno.

Međutim, Dobrinka nije prenela samo znanje. Prenela je ljubav prema pletenju.

Kada je Vukosava imala samo pet godina, Dobrinka joj je napravila prve igle za pletenje od dva
drvena štapa i počela da je uči prvim bodovima. Strpljivo i sa puno pažnje pokazivala joj je ono
što je i sama naučila od svoje majke, ne sluteći da će decenijama kasnije upravo ta mala
devojčica osnovati brend zasnovan na tradiciji koju joj je prenela.

Pletenje je za Dobrinku bilo mnogo više od zanata. Bilo je deo njenog života. Volela je da plete i
to je činila gotovo do poslednjih dana svog života. U svakom radu koji je nastajao pod njenim
rukama videli su se strpljenje, posvećenost i ljubav prema stvaranju.

Iako joj život nije bio lak, ostala je vedra, nasmejana i spremna da pomogne svakome. Za svoju
porodicu bila je mnogo više od majke i bake. Bila je oslonac, učitelj i primer kako se kroz život
prolazi sa poštenjem, dobrotom i dostojanstvom.

Njena najveća zaostavština nisu bili predmeti koje je napravila, već ljudi koje je oblikovala.
Znanje koje je prenela, vrednosti kojima je učila svoju porodicu i ljubav prema ručnom radu
danas žive kroz Vukosavu, kroz Klupko i kroz svaki proizvod koji nastaje pod ovim imenom.

Zato kada govorimo o počecima Klupka, govorimo o Dobrinki. Jer mnogo pre nego što je nastao
prvi džemper za psa, ona je svojim rukama i svojim primerom postavila temelje svega što danas
stvaramo.

Stana – vredne ruke Klupka

Stana Dimić, svekrva Vukosave Dimić, bila je jedan od ljudi bez kojih Klupko verovatno ne bi
postojalo u obliku u kojem postoji danas.

Rođena u Nesvrti kod Vranja, živela je u Krivoj Feji i Vranju. Pletenje je naučila još kao dete, u
vremenu kada su se znanja i veštine prenosile unutar porodice i kada je ručni rad bio sastavni
deo svakodnevnog života.

Tokom godina bavila se pletenjem, šivenjem i tkanjem ćilima na razboju. Kao i mnoge žene
njenog vremena, znala je kako se vuna priprema, obrađuje i pretvara u proizvode koji su bili deo
svakog domaćinstva. Veštine koje su se nekada podrazumevale danas su retkost, ali ih je
Stana čuvala i prenosila kroz svoj rad.

Bila je žena koja nije znala da sedi skrštenih ruku. Uvek je nešto stvarala, popravljala, šila, plela
ili pomagala drugima. Rad nije doživljavala kao obavezu, već kao prirodan deo života. Njena
energija, upornost i vrednoća ostali su u sećanju svih koji su je poznavali.

Kada je nastajao Klupko, Stana je bila među ljudima koji su svojim znanjem, iskustvom i
podrškom pomagali da ideja preraste u stvarnost. Njene ruke isplele su stotine džempera za
pse, a svaki od njih bio je izrađen sa istom pažnjom, strpljenjem i posvećenošću koje su je
pratile tokom čitavog života.

Za svoju porodicu Stana je bila mnogo više od vešte pletilje. Bila je oslonac, veliki borac i primer
kako se radom, istrajnošću i dobrom voljom mogu savladati životni izazovi. Njeno nasleđe
danas živi kroz proizvode koje stvaramo, ali i kroz vrednosti koje je ostavila iza sebe.

Vukosava – čuvar tradicije i osnivač Klupka

Vukosava - nastavak tradicije

Svaka generacija dobije nešto u nasleđe. Neko dobije kuću, neko zemlju, neko porodični posao.
Vukosava je dobila nešto mnogo vrednije - znanje, ljubav prema ručnom radu i priče žena koje
su generacijama stvarale svojim rukama.

Još kao devojčica naučila je prve bodove pletenja od svoje majke Dobrinke. Uz igle koje je
njena majka napravila od dva drvena štapa, počela je da upoznaje zanat koji će kasnije obeležiti
veliki deo njenog života. Međutim, ono što je nasledila nije bilo samo umeće pletenja. Nasledila
je i vrednosti koje su generacije žena pre nje nosile kroz život – poštenje, rad, strpljenje,
posvećenost i veru da se dobre stvari grade polako.

Godinama je negovala ljubav prema ručnom radu, svesna da zanati koji su nekada bili sastavni
deo svakog domaćinstva polako nestaju. Pletenje, predenje vune, tkanje ćilima i rad na razboju
bili su deo svakodnevnog života generacija koje su joj prethodile, dok danas sve manje ljudi
poznaje te veštine i razume koliko su nekada bile važne.

Upravo iz želje da se deo tog nasleđa sačuva rodila se ideja o Klupku. Ne kao uspomena na
prošlost, već kao način da tradicija nastavi da živi i u savremenom svetu. Ideja je bila
jednostavna - spojiti ljubav prema psima, porodičnu tradiciju ručnog rada i znanje koje se
generacijama prenosilo sa majke na ćerku.

Tako je nastao Klupko. Ne samo kao brend ručno pletenih džempera za pse, već kao nastavak
jedne mnogo duže porodične priče. Priče o ženama koje su svojim rukama stvarale, učile i
prenosile znanje narednim generacijama.

Za Vukosavu Klupko nikada nije bio samo posao. To je način da sačuva uspomenu na svoju
majku Dobrinku, na Stanu, na Ljubicu i na sve žene koje su svojim radom i ljubavlju ostavile trag
u porodici. Danas svaki džemper za psa nosi deo tog nasleđa – priču o porodici, tradiciji, radu i
ljubavi koja traje generacijama.